Let za Ginisa

Boris Ciglić | 25. avgust 2009.

U beogradskoj kafani "Balkan", stecištu ?etnika komita, 1911. skovan plan se nabavi aeroplan, kojim bi se podržale akcije protiv Turaka u južnoj Srbiji. Dragiša Stojadinović bez ikakvog iskustva seo u avion i poleteo

let za ginisa
Dragiša Stojadinović za komandama aviona

.

 

Nekoliko dana pre nego što su budući srpski piloti pošli u Francusku, Srbija je dobila i prvi ratni avion - doduše u civilnom vlasništvu! Pod utiskom prvih letova pionira avijacije u Beogradu i priča o eventualnoj upotrebi vazduhoplova u vojne svrhe, polovinom januara 1911. u beogradskoj kafani “Balkan”, stecištu četnika komita, student Dragiša Stojadinović, bankarski činovnik Milivoje Jovanović i komita Jova Todorović skovali su plan da nabave aeroplan, kojim bi se podržavale akcije četnika u južnoj Srbiji, koja je još bila pod turskom vlašću. Njihova ideja i zanos naišli su na podsmeh i neprekidne šale i podbadanja od strane četničkih vojvoda i ostalih komita koji su se tu okupljali, ali je takav stav ubrzo zamenila neverica kada su od svojih para za 1.200.000 dinara otkupili neispravni motor “anzani” od 24 KS, koji je skinut sa polupanog aeroplana Rudolfa Simona.

Neverica je prešla u zaprepašćenje kada su krajem godine sa Mihajlom Merćepom ugovorili da im za 6.000.000 dinara izradi trup letilice sistema “blerio”. Motor je popravljen u Beču, a u proleće 1912. je uz saglasnost vojnih vlasti na Banjici izgrađen hangar. Početkom maja Merćep je sa pilotom Dragutinom Novakom, po nacionalnosti Hrvatom, i dva pomoćnika, doterao rasklopljenu letilicu u Beograd. Dva dana kasnije aeroplan nazvan “Merćep komitski” je sklopljen i za sledeći dan je predviđen kraći probni let.

Kako se radilo o događaju od prvorazrednog društvenog značaja, na Banjici se skupilo mnoštvo sveta iz Beograda i okoline. Međutim, na vrhuncu ushićenja mase, Novak je odbio da poleti uz obrazloženje da je teren nepogodan, dok se Merćep prilikom Rusjanove pogibije zakleo da nikad više neće leteti. Tada je na opšte iznenađenje rezignirani Dragiša Stojadinović seo u aeroplan!
- Kada sam video da ne mogu umoliti Merćepa i njegovog pilota da lete, naljutio sam se i rešio da sam pokušam let, pa ma šta bilo. Žao mi je bilo ovog sveta što je izišao uzalud, a i sam sam želeo da znam šta sam kupio, pošto je i pogodba bila takva. Zato sam se popeo u aparat i kazao Merćepu da ću leteti. On mi je počeo objašnjavati da to nije prosta stvar; da je aparat udešen da odmah uzleti 30 metara u visinu; da se ne treba igrati itd. Naravno da me je bilo teško ubediti, i ja sam mu kazao da se ne plaši, jer ću samo probati - kaže Stojadinović i nastavlja:
Ranije sam znao samo toliko da je turaža za letenje 1.200 obrta, što se na satu vidi; da se volan vuče k sebi kad se penje; da se gura napred za spuštanje; za desno okreće se točak udesno, a za levo ulevo. Rukovanje motorom poznavao sam, jer sam bio motociklist. Važno je da mi je to bilo prvi put da sednem u aeroplan i uzimam u ruke avijatičarski volan. Kad je upaljen motor, ja sam ručicom davao gas sve više i više, čekajući da kazaljka dođe na 1.200. To nije išlo tako brzo, ali za to vreme, od jakog vetra, iz očiju šibale su mi suze kao kiša. Prosto sam jedva nazirao pred sobom.
Blizu kraljeve tribine namestio se kinooperater s aparatom na velikom tronošcu, spreman da snima.
Nisam mislio ni na šta, kada sam video kazaljku na 1.200 i podigao ruku za znak da puste aeroplan. Osetio sam kako je naglo pojurio i video da je aparat krenuo pravo na kinooperatera.
Ovaj nesrećnik počeo je da okreće ručicu aparata, ali videći zlo, spodbi aparat i poče bežati ka tribini. Kad sam ga sustigao on leže na zemlju sa aparatom i ja se pomirih i sa njegovom i sa mojom sudbinom. Jurio sam pravo na tribinu. Toliko sam mogao da kažem: “Ode sve do đavola”.
Srećom, aparat sam od sebe okrete se ka Torlaku.
(Nastaviće se)

Izvor:Večernje novosti