Topovi na Vedrina

Francuski avijatičar Vedrin iz Beča doleteo u Beograd. On se smeje i živo govori francuski, umečući poneku srpsku reč i pri tom pomažući se živahnim gestovima

aeroplan u srpskoj vojsci
Aeroplan u Srpskoj vojsci

U gomili radoznala sveta, većinom dece, mladića i žena, stoji nekoliko starijih i ozbiljnijih ljudi, među njima jedan mali temeljit čovek, crnih, engleski podšišanih brkova i tičjih očiju; gologlav, u modernom plavom odelu i sa kratkom lušom u ruci. On se smeje i živo govori francuski, umećući poneku srpsku reč i pri tom pomažući se živahnim gestovima.

.

Onaj gologlavi čovek bio je slavni francuski avijatičar Vedrin. Pored njega stajao je brat g. Gasoa, klaničnog poduzetnika, i pomagao mu da se sporazume s publikom, koja, naravno, nije znala francuski. G. Vedrin veoma se obradovao kad je video da je već stigao neko iz „Politike“, jer je on već stari naš poznanik još iz vremena rata, kad je dolazio u Srbiju radi pregleda uređenja naše avijatike; vrpca koju ovom prilikom ima u rupici na kaputu obeležava orden Sv. Save što ga je tada dobio za usluge učinjene Srbiji. G. Vedrin veselo i radosno priča o svome dolasku:
„Jutros u pola devet pošao sam iz Beča. Nigde se nisam spuštao, jer je zdravo glupa zemlja, nisu mi hteli ni da dopuste da letim ovamo. Ali ja njima kazao da ću za Rumuniju, pa kad sam se popeo uvis, ja okrenuo ovamo i - fiju!“
Tu Vedrin prošiša kažiprstom ispod svoga nosa i slatko se nasmeja. „K tomi“, produži on, „poslao sam depešu u Beograd da dolazim te da se naredi da straže ne pucaju na mene; a oni nisu hteli da je isprate. Hteo sam preko Pešte, ali zbog gustih oblaka morao sam udariti okrajcima oblaka pravo na jug do Drave, pa onda sve Dravom do Petrovaradina. Tu, nad samom tvrđavom, imao sam jedno iznenađenje. Svakako po naređenju iz Beča Austrijanci su pucali na mene iz topova. U tome trenutku nalazio sam se na visini od 1.400 metara, ali je ipak potres vazduha od topovskih pucnjeva bio tako silan da mi umalo nije izvrnuo aparat.
Ja onda klisnem uvis na 3.000 metara i stanem se slatko smejati tim divljacima. Nekoliko minuta zatim već sam bio preleteo Dunav i našao se na srpskoj teritoriji. Tada mi je toliko laknulo u duši da sam tresnuo svojom kapom odozgo sa aeroplana i uzviknuo: ’Evo me u mojoj otadžbini!’“
Odmah zatim ocenio sam ovo mesto kao povoljno za spuštanje i spustio sam se, kao što vidite, izvanredno glatko. Srećan sam, što sam u slobodnoj i kulturnoj zemlji Srbiji. Kad ujutro uzmem benzina, krećem se dalje i spustiću se u Nišu, jer ja tu varoš izranije poznajem i željan sam da je opet vidim!...“
Aparat, na kome g. Vedrin leti, sistema je Bleriovog, ali modifikovan po uputstvima samoga g. Vedrina. Aparat, monoplan, prema drugim aeroplanima je neobično mali i veoma podseća na kakvu veliku tičurinu, koja se spustila da se odmori, dok u letu izgleda kao galeb...
Vedrin je sutradan odleteo za Niš a dan nakon toga za Sofiju. Odatle je preko Carigrada, Eskišehira, Konje, Silifke, Tripolija, Bejruta i Jafe stigao u Kairo 29. decembra i tako jednim etapnim letom od oko 4.000 kilometara povezao tri kontinenta, pobedivši svoje zemljake Pjera Dukura i Ruksa, kao i Marka Bonijea i Žozefa Barnijea, u utakmici koju je raspisala Francuska nacionalna vazdušna liga. Pokazaće se da je ovo bila ne samo poslednja velika etapna vazduhoplovna utakmica za mnogo leta već i zadnja poseta pionira avijacije Srbiji.
Do početka sledećeg sukoba jedini strani posetioci na srpskom nebu bili su vazduhoplovci austrougarskog Carskog i kraljevskog vazduhoplovnog odeljenja koji su sve češće, uprkos protestima srpskih vlasti, prelazili preko Save i Dunava izviđajući pogranične oblasti...
(Nastaviće se)

Izvor:Večernje Novosti
Autor:Boris Ciglić