Rado Srbin ide u avijatiku

Princ Aleksandar Karađorđević bio je prvi Srbin u aeroplanu. Na konkurs za obuku pilota prijavio se 171 pitomac.

fp
U KOLEKTIVNOM pamćenju Srba, Prvi svetski rat je ostao urezan po velikim pobedama srpske vojske na Ceru i Kolubari, po albanskoj golgoti, proboju Solunskog fronta i silovitom jurišu pešadije od Kajmakčalana do Beograda.

.

 O srpskim vitezovima neba koji su od 1912. do 1918, dan i noć leteli po nemogućim uslovima, na prostoru na kome su vladali vazduhoplovi moćnijih carevina, govori se tek o avijatičarskim praznicima. Imena srpskih vazduhoplovaca ovog vremena krupnim slovima su upisana pored nekih od najznačajnih događaja u istoriji svetske avijacije.

Među prvim članovima monarhističkih porodica Evrope koji su ušli u aeroplan i leteli, na samom vrhu tog spiska, nalazi se srpski prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević. S francuskim grofom De Lamberom princ Aleksandar je poleteo još 1910. u Parizu sa aerodroma Vilakuble. Nekadašnji direktor Muzeja vazduhoplovstva Čeda Janjić svojevremeno je izneo tvrdnju da je kralj Aleksandar bio prvi Srbin u avionu.

U „Spomenici pilota Miodraga Tomića“, s druge strane, piše da je prvi Srbin koji je leteo avionom bio Aleksandrov stariji brat, kraljević Đorđe, koji je nešto ranije leteo na Banjici sa ruskim pilotom Maslenikovom. S njima je leteo i oficir Petar Bojović.

Regent Aleksandar, potonji kralj Jugoslavije, leteo je i tokom Prvog svetskog rata 27. jula 1915. sa banjičkog uzletišta u akciji izviđanja zajedno sa francuskim pilotom Luj Polanom. U vazduhu je proveo oko 30 minuta na visini od 1.500 metara.

Pilot Mihajlo Petrović, iz prve klase srpskih letača, bio je prvi srpski vazduhoplovac sa diplomom. Imao je međunarodnu letačku licencu FAI broj 979, a srpsku broj 1. Nažalost, upisan je kao treći pilot u svetu koji je poginuo na ratnom zadataku.

Artiljerac srpske vojske Raka Ljutovac je 30. septembra 1915. ušao je u istoriju kao prvi čovek koji je artiljerijskim oružjem oborio neprijateljski vazduhoplov sa zemlje. S položaja na Metinom brdu nadomak Kragujevca gađao je formaciju neprijateljkih vazduhoplova nad gradom i jedan pogodio pravo u „nos“.


IZUMITELj I KONSTRUKTOR

Pronalazač i konstruktor, Ognjeslav Kostović Stepanović (1851-1916), najznačajniji je Srbin u ranoj istoriji avijatike. Poreklom iz Novog Bečeja, rođen u Austriji, školovao se u Pešti, živeo u Sankt Peterburgu. Prvi je 1879. konstruisao vazdušni brod (dirižabl), s četvorotaktnim osmocilindričnim benzinskim motorom od 80 konjskih snaga na električno paljenje i vodeno hlađenje i brzinom od 80 kilometara na sat. Komisija Vazduhoplovnog društva u Sankt Peterburgu, u kojoj je bio i slavni Mendeljejev, prihvatila je Kostovićev projekt 1880. Brod je napravljen od „arborita“, prvog veštačkog materijala, koji je takođe njegov izum. Brod je 1888, tokom završne monatže, oštećen u požaru i nikada nije bio testiran. Kostović je 1911. godine napravio leteći čamac, prvi hidroavion na svetu. Bio je prvi srpski balonista (leteo je sa balonom „Helios“ koji je sam napravio).


Prve sanitetske letove i prebacivanje ranjenika avionom do bolnica izvele su srpski i francuski vazduhoplovci sa Kosova Polja u novembru 1915. Srpski pilot Miodrag Tomić prvi je u svom avionu vozio ranjenika u bolnicu, a prvu organizovanu operaciju evakuacije ranjenika izveli su Francuzi sa istog mesta u pet svojih letelica do Skadra. Major Polan je u Skadar prebacio bolesnog slovačkog avijatičara Milana Štefanika, prebega iz austrougarske vojske, koji je posle rata postao ministar vojske Čehoslovačke.

Među retkim vojnim komandantima koji su leteli aeroplanom bio je i srpski vojvoda Petar Bojović. On je januara 1916. do Skadra na preuzimanje dužnosti načelnika štaba Vrhovne komande od vojvode Putnika doleteo kao putnik pilota Tomića.


PRVA KLASA

Oficiri Jovan Jugović, Miloš Ilić i Živojin Stanković, i podoficiri Mihajlo Petrović, Miodrag Tomić i Vojislav Novičić poslati su 29. aprila 1912. u francuski gradić Etamp kraj Pariza na obuku letenja, a u zemlju se vratili ujesen te godine. U prvoj polovini januara 1913, na Trupalsko polje kraj Niša (naš prvi aerodrom), stigli su i vazduhoplovi.


Prvi gerilski komandanti koji su avionima ubacivani u neprijateljsku pozadinu da bi organizovali ustanak, bili su četnički vojvoda Vasilije Trbić i četnički poručnik Kosta Pećanac. Trbić je sa aerodroma u Vertekopu u Grčkoj do planine Solunice između Skoplja i Velesa poleteo i sleteo 27. jula 1916, a Pećanac se Topličkom ustanku takođe prkiljučio avionom 15. septembra 1916.

Najmlađi francusko-srpski pilotski as je Petar Marinović koji je na Zapadnom frontu počeo da leti 8. septembra 1917. sa šesnaest godina i do kraja rata je oborio 22 neprijateljska aviona. Po broju vazdušnih pobeda sedmi je na listi francuskih vazdušnih vitezova. Marinović, unuk znamenitog kapetan-Miše Anastasijevića, dobrotvora i zadužbinara, i sin Karađorđevog diplomate u Parizu, poginuo je 1919. nastupajući na aero-mitingu u Briselu.

U kratkom pionirskom dobu vazduhoplovstva u Srba leteli su uglavnom piloti iz Austrougarske i Rusije. Prvi koji je Beograđanima pokazao spravu kojom može da se leti bio je češki mehaničar i pilot Rudolof Simon, koji je 19. septembra 1910. izveo uspešan let na Banjici. U drugom pokušaju trocilindrični motor njegove letilice „anzani“ je teško upalio i ona je neposredno po uzletanju pala na tle, potpuno razlupana, a Simon prošao sa lakšim ozledama.


Miloš Ilić, Živojin Stanković i Jovan Jugović

Rus Boris Maslenikov je bio prvi diplomirani avijatičar koji je leteo u Srbiji krajem 1910. i početkom 1911. Za demonstraciju letenja na svom „farmanu“ je naplaćivao ulaznice. Let Slovenca Eduarda Rusijana iznad Kalemegdana i železničkog mosta na Savi, na treći dan Božića 1911, na aparatu koji je u Zagrebu konstruisao Mihajlo Merćep, Srbin iz Hercegovine, sa tragičnim ishodom, dobro je poznat. U proleće 1911. na Banjici je leteo i Čeh Jan Čermak na avionu „libela II“. Imao je oko 30 uspešnih letova, zaradio je dosta novca, ali je na kraju doživeo udes i ostao invalid.

Najznačajniji datum u srspkom vazduhoplovstvu je 12. febrauar 1912. kada je Ministarstvo vojske objavilo konkurs za prijem nekoliko pitomaca koji bi izučavali pilotažu i avijatičarsku službu. Letenje se tada smatralo po život najopasnijim zanimanjem na svetu, ali se na konkurs javio čak 171 pitomac. Mnoge porodice su smatrale da oni idu u sigurnu smrt te su molile ministarstvo da ih ne prime.

Od 1912. do 1918. pet grupa srpskih oficira završilo je obuku pilotaže u Francuskoj. Na kraju rata, prilikom proboja Solunskog fronta u septembru 1918, u dvema srpskim eskadrilama bilo je oko 80 aviona. Srbi su imali 37 aviona i 68 pilota dok su ostali bili Francuzi i Rusi priključeni srpskom vazduhoplvostvu. Iako je do kraja Velikog rata upotreba vazduhoplova u ratnim dejstvima postala masovna (Nemci su za vojsku proizveli 47.637, a Francuzi 67.982 aviona) pojedini srpski piloti postali su asovi i na Zapadnom frontu.


Izvor: novosti.rs 
Autor: Dragan Vujičić