Samo najhrabriji to mogu

Pilot Miodrag Tomić naterao svoj „blerio“ da leti duže. Iznad Zemuna Francuz Polan i Đorđe Roš pevali „Marseljezu“

miodrag tomić
Miodrag Tomić, po ciči zimi iz Peći u Drač

.

 

NADMOĆ neprijateljskog vazduhoplovstva i saznanje o korisnosti akcije sopstvenih vazduhoplovnih jedinica uslovili su da Vrhovna komanda Srpske vojske još u novembru 1914. preduzme mere da ojača svoju avijaciju. Doneta je odluka da se u zemlji osnuje pilotska škola i nabave naoružani avioni.

Kada je januara 1915. godine Austrougarska bombardovala Smederevo, Požarevac, pa i Beograd, obnovljena je molba francuskoj vladi za nabavku aviona. Francuska je u Kraljevinu Srbiju kao pomoć uputila kompletnu aeroplansku eskadrilu. Eskadrila je bila prikupljena u vazduhoplovnom centru Bron kod Liona i označena kao „MF 99S“ (S od Serbie). U Niš je stigla 15. marta i nastavila put za Beograd.

U međuvremenu, sa letelišta na Banjici piloti Stanković i Tomić su od januara do početka aprila 1915. leteli svega devet puta i obavili uspešna izviđanja, uglavnom za potrebe Komande odbrane grada Beograda. Oni su dočekali Francuze među kojima je bio i srpski đak, pilot Đorđe Sebestijan Roš. Francuzi su u Srbiju poslali prekaljene pilote koji su odmah preuzeli inicijativu na frontu. Leteli su ne mareći za opasnost. Đorđe Roš je zabeležio i da se aprila 1915, za vreme izviđanja, nad Zemunom orila „Marseljeza“:

- Ubrzo smo bili na neprijateljskoj strani fronta i počeli sa izvršenjem zadatka - pronalaženje mesta i položaja neprijateljske artiljerije, na padinama oko Zemuna u širini od Bežanije do obale Dunava, a u pravcu Novoga Sada. Leteli smo nisko, pošto nam do tada nije smetala protivavionska artiljerija. Odjednom moj pilot pokazuje rukom na buket malih belih oblačića koji nas okružuju - kao bele hrizanteme. Detonacije nema ali se broj oblačića sve više približava i povećava. Čarobno lepo, ali može da bude fatalno.

ALAL OD ESAD PAŠE
U spomenici Tomiću u čast opisan je susret ovog neustrašivog pilota i Esad - paše u Draču.
- Jeste li vi Tomić koji je leteo u Skadru nad mojim trupama - upitao je Tomića Esad - paša.
- Jesam.
- Znate li vi koliku ste strašnu paniku uneli kod mojih trupa i građanstva Skadra. Bili ste gađani svim oružjem uzalud....
Esad paša je nabavio Tomiću gorivo do Skadra. Na poletanju samo je zamolio da ga ne bombarduje...


- Razumeo sam da su to prvi rafali neprijateljske artiljerije. Pilot mi nešto govori, ali ga usled huke motora ne čujem i ne razumem. Izraz lica mu postaje naročito značajan. Ja se dižem sa svoga sedišta i približim mu se i čujem tada dobro njegov glas: „Nous partons?“ (Idemo li?) - „Nous restons?“ (Ostajemo li?) Odjednom njegov pogled postaje strog i oštar. Mi dobijamo prve šrapnele u krilo, na kome se platno na pojedinim mestima otvara od zrna i rascvetava kao cvetovi krina.

- To su prvi pogoci neprijateljske artiljerije, ali mi letimo dalje, nošeni oduševljenjem i nemajući vremena da mislimo o stvarnoj situaciji. Kako je mogao jedan srpski oficir da odgovori jednom francuskom po jednom takvom pitanju i u jednom takvom položaju, to mi je jedina misao tada bila. Sećam se da sam prebacio ruku preko ramena mome pilotu Francuzu i doviknuo mu iz svega glasa: „Nous restons!“ (Ostajemo!)

- Samo jedan kapetan Polan mogao mi je na tu potvrdu odgovoriti pesmom - „Marseljezom“. Približio sam se još više mome ratnom drugu Francuzu i tako pevasmo „Marseljezu“ zajedno. Naglo smo se dizali u veće visine, da bismo izbegli domaku neprijateljskih šrapnela. Tek tada sam osećao strahovitu hladnoću i neobičan bol u celom telu, od koje počeh da se kočim, i zbog kojih ozleda sam morao odležati šest nedelja u beogradskoj Vojnoj bolnici...

Sredinom aprila stigla su iz Francuske i dva polovna aviona „blerio“ za potrebe letačke škole u Požarevcu, a junu su francuskoj eskadrili stigla još četiri aviona sa pilotima i 23 kaplara i vojnika. U septembru su došla još dva aviona za školske potrebe i u oktobru još 14 novih (od kojih je šest sklopljeno, a ostali su pre povlačenja spaljeni).

Početkom oktobra, pod komandom nemačkog feldmaršala Avgusta fon Makenzena, nemačke i austrougarske trupe krenule su u napad na Srbiju. Nekoliko dana kasnije, sa juga su nas napali i Bugari. Samo prema Srbiji neprijatelj je koncentrisao više od deset eskadrila sa oko stotinu aviona.

300 BORBENIH LETOVA

FRANCUZA Za osam meseci francuska eskadrila je izvršila više od 300 borbenih letova, oborila dva neprijateljska aviona: 9. juna, 4. i 23. jula, a 5. avgusta je pogodila dva monitora („Ens“ i „Koroš“). Ova jedinica je zaslužna za obaranje još tri austrougarska aviona, ali to nije osmotreno: 26. juna, 7. i 13. jula.


Zbog velike premoći neprijatelja rad vazduhoplovaca iz francuske eskadrile i srpske vazduhoplovne komande sveo se na izviđanja i prebaziranja na nove aerodrome. Na osnovu izveštaja svakodnevnih aeroplanskih izviđanja, koji su bili jedini izvor, srpska vrhovna komanda mogla je tačno da odredi trenutno stanje na frontu i naredi blagovremeno povlačenje svojih trupa radi izbegavanja opkoljavanja.

Srpska avijacija se povlačila sa pešadijom od Banjice do Mladenovca, zatim u Smederevsku Palanku, Jagodinu, Kruševac. U ovom gradu srpski piloti Tomić i Stanković su uništili četiri stara aviona i krenuli prelet ka Kosovu na preostala dva. Stanković je imao udes u Kuršumliji, a na Kosmet je doleteo samo Tomić, kao jedini srpski vazduhoplovac.

Francuzi su se takođe povlačili sa Srbima. Njihovim avionom bolesni slovački dobrovoljac Milan Rostislav Štefanik, sa još tri bolesnika, evakuisan je iz Prizrena u Albaniju. Ovo su prvi sanitetski letovi u istoriji vazduhoplovstva, a Francuzi su svoje avione prebazirali u Albaniju. Po snegu i ledu u novembru 1915. nad Kosmetom je leteo samo Tomić.

Pilot Miodrag Tomić je ušao u istoriju i tako što je svoj avion „blerio“ naterao da leti i duže od fabričkih mogućnosti. Naime, novembra 1915. Tomić, prethodno izmučen tifusom, razboleo se od napora prilikom svakodnevnih izviđanja nad Kosovom. Sletevši 19. novembra u Peć sa svojim mahaničarem Milekićem po snegu i ledu ležao je dva dana pod temperaturom od 40 stepeni. U postelji ga je zateklo naređenje Vrhovne komande da uništi avion i krene peške ka Albaniji.

Nije dao svoj avion. Sledećeg jutra, 22. novembra u zoru, poleteo je iz Peći u Drač po najgorem vremenu. Tomić je leteo četiri i po sata u avionu koji u vazduhu može da se zadrži samo četiri. Spustio se na poljanu potpuno smrznut. Bilo je potrebno da se prvo on i njegov putnik izmasiraju pa da siđu iz kabine. Albanci su ih odveli srpskom poslaniku u Draču Panti Gavriloviću.

 

princ aleksandar
Princ Aleksandar u poseti francuskoj misiji na Banjici

Ostao je zapisan razgovor Petra Bojovića, koji je od vazduhoplovne komande tražio avion kako bi se prebacio sa Kosova do Skadra i preuzeo funkciju načelnika Generalštaba od vojvode Putnika, s Miodragom Tomićem, koji je pilotirao tada jedinim našim ispravnim avionom.

- Gospodine generale, avion je star i nesiguran. Motor rđavo radi, ne daje turažu - objašnjavao je Tomić Bojoviću.

- A kako vi letite - mirno je pitao vojvoda.

- Reskiram. Nekako mislim da ću sam i ako budem padao nekako doskočiti.

- Kad vi mladi reskirate, zašto ja star da ne reskiram - začuđen je bio Bojović.

- Poručniče, hajde da ručamo pa da se kreće.

Ceo vojvodin štab je zapanjeno slušao njihov razgovor.

Izvor Večernje novosti
Autor:Dragan Vujičić