Petar Pjer Marinović POBEDE I SMRT "GOSPODARICE SMRTI"


Prvi srpski vazdušni as - Petar Pjer Marinović


autor: Petar Milatović

Smešak na gotovo dečačkom licu devetnestogodišnjeg pilota - lovca, pretvorio se u grč. Onda je bledilo uzmaklo pred rumenilom. Činilo se da niti čuje, niti vidi, šta se događa oko njega. Dotad mu je sve bilo mnogo jednostavnije. Sada je poput spomenika stajao pred strojem francuskih pilota, ispred hangara, na Pariskom aerodromu Burže. Nije čuo aplauze okupljenih, niti je video jastuče, na kome se presijavala Legija časti. Bezuspešno je pokušavao da u glavi zaustavi ringišpil, koji su izazvale malopređašnje reči majora Vijmena, "asa asova" Francuske. Mnogo je lakše gore, na plavoj areni neba, rešavao nedoumice kako da priđe neprijateljskom avionu i ospe vatru po njemu.

.


Šta sada da kaže? Kako da odgovori i majoru Vijmenu i svima onima koji su ga netremice, uz usklike, posmatrali? Odranije je znao da je francuski "as nad asovima" škrt na pohvalama, te nije čudo što su ga njegove reči gotovo paralisale:
- Po ovom dečaku, čovek mora zavoleti "peti rod oružja" - avijaciju... Neka se naši heroji vazduha ugledaju na njega... - rekao je major Vijmen.
Bilo je proleće poslednje ratne godine Prvog svetskog rata. Miris tek procvalih lipa uspevao je da se izmigolji teškim benzinskim isparenjima. Devetnaestogodišnjak, koji je za sobom već tada imao deset vazdušnih pobeda, uspeo je samo da prozbori: -Hvala! Živela Francuska... Živela Srbija... Gromoglasno "živeli" zaparalo je nebo nad Pariskim aerodromom.

 

lt.petar.pierre.marinovich.jpg


Juriš na nebo
Petar-Pjer Marinović, junak ove priče, još za života je postao nezaobilazan deo istorije francuske avijacije. Zajedno sa pilotima Brankom Vukosavljevićem, Pavlom Matanovićem, Tadijom Sondermajerom i Miodragom Tomićem, i te kako je doprineo pobedi saveznika u prvom svetskom sukobu, posebno onoj na Zapadnom frontu.
U zavničnim dokumentima Istorijske sužbe Francuskog vazduhoplovstva njegovo ime je, uz sve uvažavanje pomenutih naših pilota, najprisutnije i najznačajnije.
Ugledni istoričar naše avijacije Šime Oštrić, u dragocenoj knjizi "Srpska avijatika 1912-1918", poseban odeljak posvetio je upravo Petru-Pjeru Marinoviću. S razlogom.
Petar-Pjer Marinović rođen je u Parizu, 1. avgusta 1898, kao sin inženjera Marinovića, odnosno unuk nekadašnjeg srpskog poslanika u "gradu svetlosti" i potomak velikog dobrotvora kapetana Miše Atanasijevića.
Sa sedamnaest i po godina kao dobrovoljac pristupio je Dragonskoj jedinici Francuske vojske. Bio je, kažu svedočanstva, sjajan konjanik, uvek među prvima u jurišu. Međutim, vrlo brzo je poželeo neke druge juriše i posle nekoliko meseci jahanja u prvim borbenim redovima, prijavio se kao dobrovoljac u avijaciju. Francuska je dobila još jednog odličnog pilota.
Prva avijatičarska znanja stiče u poznatom centru u Šartru, gde se od septembra 1916. uči letenje na aparatima tipa farman. Diplomu vojnog pilota dobija 15. novembra, a potom nastavlja sa daljom obukom i usavršavanjem u veštini letenja, pohađajući uobičajene kurseve akrobacije u Pou i gađanja u Kazou.

Dvoboj sa Fon Bilovim
Prvi ratni zadatak dečaka, koji je želeo da bude Ikar, čeka u eskadrili N.38. Zakratko. Nije čestito ni upoznao kolege a već se razboleo. Dva meseca je u bolničkom krevetu sanjao čarobni krug elise i ujednačeno štekanje mitraljeza. Dosanjao ga je u eskadrili N.94, opremljenoj avionima tipa Njepor. 24 U početku leti u izviđačkim misijama, upoznaje i svoj, ali i neprijateljske aeroplane.
Na svom "Njeporu", s amblemom "Gospodarica Smrti", 8. septembra 1917. na nebu kod Sen Ilerija, na istoku Francuske, Petar-Pjer Marinović uleteo je u istoriju francuske avijacije. Na nišanu njegovih mitraljeskih cevi našao se jedan nemački albatros i završio u plamenu. Bila je to prva vazdušna pobeda dečaka koji će osvojiti Francusku.

spa94.4.jpg

Do kraja godine s neba je počistio još dva neprijateljska aviona. Prvog dana 1918. pada i četvrta žrtva. Krajem meseca ucrtao je na svom trupu i petu recku.

Sledi bitka za bitkom. "Gospodarica Smrti" kako je zvao svoj avion, seje paniku gde god se pojavi. A onda se, 19. maja, namerio junak na junaka. Fon Bilov, čuveni nemački as, pokušao je da "uđe u rep" mladom francusko-srpskom pilotu. Naš narodni pesnik verovatno bi rekao da su se vijali "cio dan do podne". Uveče, u bazi, Petar-Pjer Marinović dodao je još jednu recku, sedmu po redu. I avion i glavu izgubio je i poručnik Šlomer, pripadnik prestižne nemačke eskadrile Jasta 5. 

Zemlja je tako blizu
Treći jun iste godine mnogo puta docnije ispisivan je po francuskim časopisima, s neskrivenim ponosom. Teško da bi i uobrazilja kakvog maštovitog pisca uspela verno da prenese šta se tog prepodneva zbivalo na nebu istočne Francuske. Ostala je samo kratka, zvanična beleška: "Pripadnik eskadrile No 94, na svom njeporu susreo se s petnaest nemačkih aviona od kojih je jedan oborio a ostale primorao na odstupanje…" Tri dana kasnije, 6. juna, poleće iz Pariza, u 5.00, a u 6.05 pogađa i obara nemački avion. U 6.30 sleće na polazni aerodrom... Postoji li nešto lakše i jednostavnije? Armijskom naredbom, pred već pominjanim strojem pilota, a uz one reči majora Vijmena, dobija najlaskavije od svih laskavih priznanja - titulu "asa". 
Razume se, to je i dodatna obaveza. U julu i avgustu beleži dvostruke pobede u jednom danu. Nemački avioni sada u širokom luku pokušavaju, kad god to mogu, da izbegnu susret sa "Gospodaricom Smrti". Život je ipak jedan. 
Kraj rata je na vidiku i 3. novembra, nekoliko dana pre njgovog svršetka, Petar-Pjer Marinović u Carstvo Zemaljsko šalje svoju 21. žrtvu. Kraj. Nema više. 
Nebo je, međutim, i dalje više nego izazov. Postoje i druge vrste pobeda na plavoj areni. 
I dok čeka otvaranje linija za duge letove, gde je raspoređen da leti na relaciji Pariz - Varšava - Prag, Petar-Pjer Marinović u retkim časovima dokolice prebira po dvadeset armijskih pohvalnica, znoje mu se dlanovi do u njima stiska Legiju časti i Vojničku medalju. Ima još mesta za nova priznanja. Ali… 
Sasvim iznenada, bez prethodne najave, francuski as našeg imena dobija zadatak da na aeromitingu, na briselskom vojnom aerodromu Evererije, pokaže šta sve mogu krila francuske avijacije. I mogla su mnogo šta… Sve do 150 metara iznad zemlje. 
Na neobjašnjiv način, "Gospodarica Smrti" najednom je zaćutala. Koji trenutak kasnije čuo se samo tresak i video plamen koji je suknuo tamo daleko gore i u legendu odneo Petra-Pjera Marinovića. 
Na čuvenom pariskom groblju Per Lašez, gde počivaju velikani Francuske, i danas se pred spomenikom na kome je uklesano: "Mezimcu francuske avijatike" pojavi svež buket cveća.

75_marinovitch_lachaise2.jpg

TEKST PREUZET IZ POLITIKINOG ZABAVNIKA