Nebo bez granica

IZVOR POLITIKIN ZABAVNIK

 

U istoriji srpskog vazduhoplovstva posebno mesto zauzimaju piloti koji su posle aprila 1941. godine nastavili borbu u Britanskom ratnom vazduhoplovstvu. Ovo je priča o njima

Još za vreme rata, nazirući skori slom, jedan broj pilota usmerio je svoje mašine ka Grčkoj, gde se engleski ekspedicioni korpus još borio s Nemcima. Posle propasti Grčke, ovi ljudi prebačeni su na Bliski istok, gde im se ubrzo pridružila i grupa koja je s nekoliko bombardera „savoja marketi 79” prebegla u Moldaviju, na područje SSSR.

.

 


Kapetan Života Bošković u kabini „spitfajera MK IX c”, s mehaničarima, aerodrom Bu Amud 1944. godine

Posle napada Nemačke na SSSR, Sovjeti ove pilote stavljaju na voz i šalju u Kairo. Zanimljivo je da je pre toga sovjetska tajna služba NKVD zavrbovala petoricu pilota iz grupe, koji su imali zadatak da u slučaju sklapanja separatnog mira između Engleske i Nemačke ukradu najmodernije britanske lovce i njima prebegnu u SSSR. Taj podatak dovoljno govori o nepoverenju između prinudnih saveznika.
Tako se u Kairu, početkom avgusta 1941, našla grupa vojnika okupljenih oko kralja i vlade u izgnanstvu. Većinu čine vazduhoplovci, a među njima 130 pilota voljnih i spremnih da u Britanskom ratnom vazduhoplovstvu nastave borbu. Ova grupa uglavnom se sastojala od Srba i Slovenaca, budući da su hrvatski piloti uglavnom otišli u Zrakoplovstvo NDH, da bi neki kasnije prešli u partizansko vazduhoplovstvo.

Osvežavanje tehnike letenja

Ipak, to nije išlo tako lako. Jedna teškoća bio je engleski jezik, kojim se služio mali deo ljudstva. Druga i najveća bio je veliki tehnološki jaz, kao i dvogodišnje ratno iskustvo koje su imali britanski piloti. Zato je uključivanje u operativne jedinice išlo vrlo sporo, a i tada po oprobanom britanskom receptu. Naime, pravilo je bilo da svi strani piloti moraju da „osveže” tehniku pilotiranja u školama i na kursevima, a potom neko vreme stažiraju u jedinicama za podršku aviona ADU (Air Delivery Unit), koje su u vazdušnim konvojima preletale avione sa zapada Afrike prema Egiptu, Dalekom istoku i SSSR. Višednevnim letenjem u ovim konvojima dobijali su se neophodni sati naleta i rutina u letenju na savremenim avionima. Tu su piloti imali priliku da se sretnu s lovačkim avionima „spitfajer”.
Prvi je bio iskusni mornarički pilot i pilot lovac, poručnik bojnog broda Avgust Grošelj, u Prvoj trenažnoj eskadrili Britanskog ratnog vazduhoplovstva. Odmah za njim išao je narednik Aleksandar Cenić koji je posle kratkog zadržavanja u ADU prešao u 73. eskadrilu, gde je leteo na „spitfajeru” i time postao prvi jugoslovenski pilot u borbenim letovima na ovoj mašini, a ujedno i prvi kome se pružila prilika za let nad otadžbinom, budući da je početkom 1944. godine trinaest puta učestvovao u borbama nad Jugoslavijom. Posle dve-tri uspešne ture u ADU, piloti predviđeni za borbene zadatke prebacivani su u 71. operativno-trenažnu jedinicu, gde su uvežbavali taktiku i gađanje na avionu kojim će leteti u borbi.


Prvi osposobljeni piloti raspoređeni su jula 1943. godine u 123. eskadrilu koja je bila smeštena na poluostrvu Kirenaika u Libiji. Ova eskadrila izvršavala je patrolne zadatke iznad Sredozemlja, a zbog zaštite vodenih puteva između Egipta i južne Italije. Jedinica se uglavnom sastojala od „harikena”, uz poneki „spitfajer”, na kojima su Jugosloveni leteli kao na obuci, budući da su vrlo brzo svi prekomandovani u 94. eskadrilu.

Prvi sukob

Jugoslovenska izbeglička vlada u Londonu, nadajući se skorom iskrcavanju saveznika na Balkan, u prvoj polovini 1943. godine sklapa sporazum o uključivanju jugoslovenskih jedinica u borbe za oslobođenje. Deo ovog sporazuma je i odluka da se jugoslovenski piloti grupišu u 94. eskadrilu, gde je ubrzo uspostavljen poseban „B” flajt, popunjen samo pripadnicima Jugoslovenskog kraljevskog vazduhoplovstva. Devedeset četvrta eskadrila operisala je u sastavu 212. grupe iz baza oko Tobruka, u Libiji, na zadacima zaštite brodova u ovom delu Sredozemlja.
Pošto je „spitfajera” bilo malo na celom području Sredozemlja, eskadrila je bila opremljena zastarelim „harikenima MK II c”. Ovi avioni nisu bili pogodni za ofanzivne zadatke, što se videlo odmah po jedinom takvom pokušaju protiv ciljeva na Kritu, koji se okončao tragično po pilote Berana i Matejića i jednog Britanca.

--------------------------------
Tipična britanska eskadrila u Drugom svetskom ratu brojala je 22 pilota, 16 borbenih aviona s još dva pomoćna aparata. Ova potpuno samostalna jedinica podeljena je na dva „flajta” označena slovima A i B.
----------------------------------

Tek početkom 1944. godine, kada su se prilike na frontu u Italiji stabilizovale, došlo je do promene. Tako je do 9. marta pun sastav eskadrile brojao šest „spitfajera MK IX” i deset „MK V c”. Posebna čast ukazana je eskadrili naredbom da na avionima, pored oznaka Britanskog ratnog vazduhoplovstva, može da bude istaknut i simbol Jugoslovenskog kraljevskog vazduhoplovstva – Takovski krst. Iako majušna oznaka, ispod izduvnika na nosu aviona, imala je veliki značaj za moral pilota.
Upravo kada su svi s velikim žarom očekivali borbene zadatke, javili su se odjeci konferencije u Teheranu, na kojoj su Staljin, Čerčil i Ruzvelt odlučili da podrže Narodnooslobodilačku vojsku Jugoslavije, pod komandom Josipa Broza Tita. Komunisti u jedinicama na Bliskom istoku počeli su da dižu glavu, pa je ista ona podela koja je potresla Srbiju 1941. godine preneta i među vazduhoplovce na severu Afrike.
Prvi sukob dogodio se 6. februara, da bi politička zamešateljstva dostigla vrhunac 28. marta 1944. godine. Pojavila se grupa pobunjenika s partizanskim obeležjima na kapama i odbila naređenja britanskog komandanta Fosketa. Zbog toga su iz jedinice udaljena 73 pripadnika, većinom iz tehničke službe. Odziv među pilotima i oficirima bio je slab, samo su tri oficira otišla s pobunjenicima. Najveća nevolja bila je u običaju Britanskog vazduhoplovstva da mehaničari, a ne piloti, zadužuju avione, ali to je nekako prevaziđeno. Iako se Britansko vazduhoplovstvo trudilo da se isključi iz tih događaja, ubrzo je, shodno britanskoj politici, bilo upleteno do guše i odlučeno je da se sastavi 352. jugoslovenska eskadrila, isključivo od pripadnika NOVJ. Ovo je ostavilo gorak ukus pilotima odanim zakletvi datoj kralju i otadžbini.


Amblem jugoslovenske 94. eskadrile

Tek kada su se malo raščistile prilike, 94. eskadrila mogla je da uzme učešće u ofanzivnom zadatku pod kodnim imenom „Cepelin”, gde je bilo predviđeno da „spitfajerima MK IX” daje lovačku zaštitu susednim južnoafričkim i britanskim bombarderskim eskadrilama u napadima na Krit.
Pojava „spitfajera” nad Kritom uticala je na borbeni moral Nemaca. Često se na nemačkoj talasnoj dužini radija moglo čuti upozorenje avionima u vazduhu: „Ahtung! Ahtung! Špitfojer!” I pored uzastopnih napada na luke i aerodrome na Kritu, nemačke „meseršmite ME 109G” nisu uspeli da izmame i s njima povedu borbu.
Na početku operacije „Cepelin” u eskadrilu su stigla dva posebno prerađena „spitfajera MK IX”. Ovi lovci bili su prepravljeni ne bi li dosegli nemačke visokoleteće izviđače „junkers JU 86”. Visina leta je povećana smanjivanjem težine aviona. Skinuto je naoružanje (osim dva mitraljeza), oklop, radio, čak i boja i oznake, pa su avioni leteli u prirodnoj boji metala, bez kamuflaže. Leteli su na 13.000 metara, a od jugoslovenskih pilota kapetan Života Bošković i poručnik Ratomir Manojlović prošli su posebnu obuku i ispite.

Labudova pesma

Prvu pobedu eskadrila je zabeležila 31. maja, kada su u napadu na Krit oborili jednog „ME 109”, a drugog oštetili. Prvog juna učestvuju u napadu na konvoj 50 kilometara severno od Krita, gde je potopljeno više brodova. Dan za danom ređaju se akcije, a 6. juna, u noćnom letu, komandant eskadrile Fosket presreće i na sletanje na saveznički aerodrom primorava transportni „JU52”, čiju posadu su činili isključivo Slovaci.
U avgustu Nemci počinju konačno povlačenje iz južne Grčke, a jugoslovenski „B” flajt 94. eskadrile broji poslednje dane. Iz retkih prilika za borbu izvlače najviše, pa tako 10. avgusta u borbi iznad Kastelina (Krit), komandir flajta poručnik Dušan Stanić obara „ME 109G”, a Fosket i poručnik Manojlović po jednog oštećuju.


Jugoslovenski „B” flajt 94. eskadrile na aerodromu Savoja, u avgustu 1944. godine

Ova pobeda bila je 31. pobeda 94. eskadrile i ujedno labudova pesma jugoslovenskih pilota u njoj. Poslednji zadatak imali su 25. avgusta u misiji lovačke zaštite, posle čega su, na Titov zahtev, svi „skinuti” s letenja, a na osnovu sporazuma s Britancima po kome niko od Jugoslovena koji nisu pod njegovom komandom ne može da učestvuje u zadacima nad Balkanom.
Tako su ovi iskusni i obučeni piloti lovci izbačeni iz stroja bez borbe. Bili su primorani na potucanje po raznim tranzitnim logorima, a do kraja rata vršili su dužnosti na zemlji, što je veliko poniženje za pilote lovce, elitu svake vojske. Posle rata, osim poručnika Tihomira Babića, svi su izabrali dobrovoljno izgnanstvo umesto povratka u otadžbinu.

  • Autor: Nemanja Baćković
  • Ilustrovao: Darko Grkinić
  • broj: 3181 2013